Cimbalista, kao da razvlači testo za griz-štrudlu, motajući pređe palicama preko
instrumenta, od sebe ka suprotnim uglovima…
Violina kreće temu koju Vasa, sa kartama u rukama, odmah prepoznaje, i okreće se preko
ramena ka primašu koji se smeška znajući da ga je „našao“ tom pesmom…
SEP BUCI: „Kis napraforgo, mah goropadni cvet…
Zbog kog se sunce s neba spustilo na svet… “
Za stolom, preko puta Vase, sedi i Doktor Šefer, već opisan kao očigledni gospodin, tankih
geblovskih brčića i zamagljenog melanholičnog pogleda, možda malo poročniji nego što bi
mu to društveni status dopuštao? Uz srebrnu, ružama oko inicijala izgraviranu tabakeru,
uvek je tu i kristalna čašica „megmergez gyumolcs“ likera koji se inače ne može redovno
naručiti čak ni u Dar-Mar Čardi, i podatkom da Irenka i tu čašicu i taj liker čuva samo za
posebne goste, polako kompletiramo spisak poroka Dr. Arona Mlađeg, od blede pikove dame
u njegovoj ruci, pa sve do rumene dame sa tačkastoni konobarskom tacnom u svojoj ruci…
Oni koji tumaraju ponoćnim Hadom kocke znaju da tu likovi nisu tipizirani kao u romanima,
pa bi im tako i prisustvo urednog sredovečnog činovnika, desno od Dr. Šefera, bilo prirodnije
od pojave četvrtog tipa za stolom, koji je jedini pokušavao da liči na kartaroša, po čemu
se nepogrešivo moglo zaključiti da on to nije? Taj svat je imao i svog saradnika, takođe
zalizanka, koji je nevešto glumio da svaki čas odlazi po nešto, pokušavajući u stvari da šacne
stisnute i birokratski poređane Činovnikove karte, što mu, sudeći po razvoju partije, baš i nije
polazilo za rukom…
Doktor se zaslušao, po njegovom i inače očajnom pogledu, nije se moglo odrediti da li je to
zato što tu pesmu čuje prvi put, ili zato što je čuje hiljaditi put, ali ga je očito, kako se
primicala stolu, dirala sve više, bolno a slasno, kao nokti voljene žene po leđima…
Prošavši čitavu salu svirajući solo, Sep Buci je svojim savršenim osećajem za takt poslednji
ton pred sledeću strofu odsvirao unisono sa poslednjem korakom do Vase, koji takođe nije
imao problema sa ritmom…
VASA: „Lako je kad te neko ni ne zavoli…
Tad samo tamna strana srca zaboli… “
Doktor, na čiji se potez čekalo, zadržao je kartu u ruci sve dok primaš, odlazeći, ponovo nije
krenuo u solo, a i onda ju je odložio na talon tiho, kao da na nekoj velikoj premijeri spušta
sklopljeni program u krilo…
Vasa je naslutio da će mu ta karta izbiti par krupnih novčanica iz džepa, ali je ispoštovao
Doktorov aristokratski gest, tim pre što je ovaj violinu slušao i dalje, ni ne posegnuvši za
popriličnom gomilom na sredini stola…
VASA: Ide vas danas, Doktore…
Zalizanko je to već zajedljivim šapatom prokomentarisao sa Drugim Zalizankom, ali kad je
već i Vasa progovorio, nije odoleo a da ne bubne naglas onu otrcanku koju svaki amater izgovori
bar jednom u toku partije?
ZALIZANKO: Ko ima sreće u kartama… Nema je u ljubavi!
Čudno, ali na te njegove reci Doktor pogleda Vasu, a ne onog ko ih je izgovorio…
DOKTOR SEFER: Da… A ko nema sreće u ljubavi… Nema je ni u čemu…
Scenario „Kao rani mraz“, sekvenca tuče na čardi